наша дольа, і ньема чаго гавариць, бо гетаму гору нье паможем“.
„Нье гаварицье так, адказав јаму Кастусь, падумајце самі: цераз што пане, да іншије багатије льудзі мајуць сілу? Толькі чераз тоје, што мало нье всьа зьемльа і всье заводи і фабрикі у іх руках. Чераз тоје ми ј мусімо запрадаваць сьебье у чужују работу, бо нье мајемо на чом рабіць у сьебье, чераз тоје јани мајуць завсьогди гроши, а ми нье мајемо, чераз тоје јани могуць нам плаціць, што б нам аби сьегодньа нье умьерці, а завтра на јіх рабіць. От јак би всьа зьемльа, да всье заводи билі наши, тогда б стала інша жизць на свьецье простим льудзьам. Кожниј би рабів в сьелье на полі, або на заводзье, јак би сам хацьев, і мав би с свае праци столькі, сколькі јеју вирабіць, а нье такују малују дольу, јак цьапьер. Праца — вьелікаја реч на свьецье! Ні матерьал, ні струмент сами па сабье нье дајуць ніјакој карисці. Ньехај памьешчик маје сколькі вгодно льесу, сколькі вгодно зьамлі, фабрик, заводав, алье калі на јіх ніхто нье станье працаваць, то жад-
