пьер і там ужо плацьаць панам на чатери да пјаць рубльов у год за дзьесьанціну, бо цьепьер і там јест ужо бьедније льудзі, которије мусьаць прадаваць свају працу, што б маць ш чаго жиць“.
„Так і тут. Наш пан маје аренднују плату за свају зьемльу толькі чераз тоје, што ми нье можем пражиць з нашој зьемлі, а павінни најмацца да жидовској работи на панској зьемлье“.
Льудзі знов замовклі, і кажди думав пра тоје, што толькі што пачув, покі адзін з работніков, катораго всье звалі Симон Хмуриј, бо јон завсьогда бив дужо Хмурниј, і каториј да того нье вимавів ні слова, цьажко вздихнувши, сказав:
„Мабуць такаја наша дольа, што ми ніколі ј нье вибјемсье з нашој бьади. Нье з нас јано пачалось, нье намі јано ј кончицца. Завсьогда будуць пане да фабриканти, у каторих будзье і зьемльа, і заводи, і гроши, і каторије најмајучи нас за малују плату, будуць мець вьелікіј даход з нашој работи, на каторој ми трацім сваје сіли, свајо здаровье. Такаја ужо мабуць
