Старонка:Бѣлорусскіе народные разсказы (1908).pdf/93

З пляцоўкі Вікікрыніцы
Гэта старонка не была вычытаная

Ен же трубиць якъ у рожокъ
Да и житья свойго ня любець.
Ни одинъ же изъ нась
Тымъ не троху не похваліуся
Хоть панъ а хоть и Апанась
Что енъ счастліу что родіуся
Ни цари земные
Нищіе и вельможи
А усѣ мы бѣдные
И кажинный рабъ Божій
Погляди пане читатель
Что на земли творитца
Видь мы тутъ дочесный обитатель
А за штожъ намъ сваритца
Цари и цитадэли укрѣпляюць
Ящо на сотню тысячъ лѣтъ
И больше запасау военныхъ скопляюць
А ящо постоть свѣтъ.
А гэто и у голову намъ неприходиць
А бышь народъ ужо слѣпъ
Што усе ужо на нѣтъ сходиць
Сдаетца видиць ужо и кѣпъ
Скучные мои стихи и прозы
Я не кричу братіе виватъ
А кажу што міръ ожидаюць слезы
Тижъ я гэтому виноватъ
Гэто ящо не есь лиха
А самое лихо у переди
Да того зробитца ня тиха
Что хоть ты на свѣтъ не гляди.
Нащено усе гэто бачець
До чаго гэто казау той доходиць
Хто скачець и хто плачець
А хто паузаець а ня ходиць
Будемъ мы молитца Богу
А на гэто ня треба глядѣть
Богъ покажець намъ дорогу
Енъ съ пути насъ не зведеть

|}