вараць вьачеру, і над всьем радом зьемльанок ньејначе стајіць льогкајо сьеро-бланкітнајо кураво. Падишовши бліжја, к пьершаму кастру, відно што ньехто варушіцца кала агньу, встаје і падкладаје дрова пад кацьол і чимсь довгім в том катлье размьешиваје. Кругом сьедзьаць льудзі і чакајуць вьечери. Алье ж ці правда, што гето льудзі? Здајецца можно прајці тисьачи вьорст на Paссіјі, на Украјінье і па інших зьемльах, алье такіх льудзьеј нье пабачиш. Правда, што јани јешче маладије ат 18 да 25 гадов, алье редко у дзьедов старих бивајуць такіје круглије, вузкие да висахшије спіни, такіје впавшије грудзі, јак у гетих хлопцав. Іншиј шче хлопец па гадам, а ужо нье може іначај гльадзьець, јак у зьемльу ат пастајанној землекопској работи. Да ніхто јіх і нье признаје за хлопцав в јіх падраних сівих світах, дзіравих сарочках, з јіх кастльавимі вузкімі ліцамі і ньејначе пагасшимі бльедно-сінімі вачамі. Між тимі льудзьмі зараз кідалось в очи ліцо аднаго дзьеда з довгоју, мало нье да појаса, сівоју аж бьелоју бородоју.
