риши, јак давньеј за паншчиној, а сам с жонкамі ј дзьецьмі јамо хльеб папалам з мьакіној, да калі б јешче того ставало, а то ј гетаго часамі ньема, а тим часом падаткі падавај, кланьјсьа жиду, просьучи у јаго работи. Рабілі колісь на панов паншчину, а цьепьер робім на жидов жидовшчину. Толькі зарабілі, што нье маје жид права біць льудзьеј, да ј то биваје часом, асабліво, јак у жида служиць јакіј ньебуць падпанок за економа.
Вихадзіць, што давньејшаја паншчина а цьепьерашньаја „вольа“ — тој самиј кіјок, толькі з другого канца, а бјецца так само“.
І стариј дзьед горко вздахнув і махнув рукоју.
А знајецье, добрије льудзі, чераз што так биваје? пачав гавариць Кастусь. Грабьеж багато віньен у нашој бьедносці. Да нье чераз самиј грабьеж ми бьедније. Најбольшајо ліхо у том, што чалавьеку за јаго работу ніколі ньеплацьаць столькі, скольк мои вирабіць свајеју працају.
